Ponovo osećam glad... za nečim novim, izazovom...

Ponovo osećam da sam živa i da se krećem.
...Iz učmale umne nepokretnosti kao u koraku prešla sam u stanje uzbuđene užurbanosti, gutanja informacija, treperavog iščekivanja šanse...
I one nadolaze.
Neočekivano, kao valovi... pojave se.
Iskrsnu predamnom.
Čekaju da pružim ruku i da ih uzmem.
Nikada nisam ni pomislila da bih mogla da propustim...
Možda bi bilo zanimljivo (i sigurno sasvim neočekivano) kada bih skrstila ruke i rekla: Hvala, ne mogu...
Ali, znam...kao što i oni znaju da se to neće dogoditi.
Da bih mrzela sebe da ne uletim naglavačke u svaki novi izazov koji se ukaže.
Čekala sam.
Bila strpljiva.
Sigurna da će se pokrenuti.
I sada jeste.
Kao lavina.
Počinjem hiljadu stvari.
I svaku dovodim do kraja.
Ništa sem toga ne postoji.
Samo ta glad i neizmerna ispunjenost kada dohvatim željenu zvezdu...
I hoću sve.
Nije mi žao vremena i iscrpljenosti kasno noću kada se spustim na jastuk.
Nije mi žao napora.
Ničega.
Hoću jos stepenik više.
Korak dalje.
A zatim novi... samo da ne prestanu da iskrsavaju predamnom...
Plašim se, šta bi moglo da se desi kada bih jedno veče prestala da želim...

Like! 7