Nebojsa-28's blog
Jedno društvo ne može da opstane ako ne raspolaže svojim najboljim bogatstvima. I danas je bogato, puno je nečasnika, bezuglednika, bezveznjakovića, šušabuša, bezveznika, ništarija, ništavaca, levaka, nikogovića, apsolutnih nula, brabonjaka, ništavnika, truba, bezvrednika, ništićevića, beznačajnika, mizerija, mutikaša, baraba, prokletnika, smradova, protuva, pokvarenjaka, bestidnika, bezobraznika, besramnika, pretvorica, bednika, nevaljalaca, mutivoda, zlobnika, prepredenjaka, pseta, dvoličnjaka, prevaranata, smutljivaca, probisveta, nevaljalaca, gnjida, balabandera, đavola, moralnih nula, gnusova, rđa, ništavaca, smeća, ljigavaca, hipokrita, pogančina, smrdljivaca, vancaga, đubradi, kurvinih sinova, pretvornika, stodlaka, izroda, svinja, licemera, bezočnika, antihrista, šugavaca, životinja, krmaka, moralnih imbecila, beskičmenjaka, hulja, zloća, podlaca, džukaca, moralnih nakaza, neotesanaca, pakosnika, prevrtljivaca, prasaca, bitangi, krpa, moralnog…
Govorenjem i pisanjem branimo se od sveta, od nesreće, od banalnosti. A šta kada se to pretvori u jednosmernu komunikaciju. Nije li najgore kada nemate kome šta da saopštite ili imate ali to činite uprazno. Otkud sve više barijera u komunikaciji. Je li to čovek postao asocijalno biće, jesu li ga takvim načinili iz interesa. Srećem ljude koji bi da se druže, ali ne znaju kako. Moj savet im je, pokušajte bilo kako. Bolje ikako nego nikako. Govorite, pišite. Što više, što češće. Za sreću zaista jeste potrebno malo, ali treba početi, načiniti prvi korak. Posle sve ide svojim tokom.…
Kada novogodišnja euforija prođe, kada utihnu čestitke i želje za život u novoj godini čovek ne može da ne zaključi da je pred njim još jedan od istih, ili makar sličnih, početaka. Ili, bolje rečeno, početak bez početka, jer početka nema bez kraja. A kraja i nema. Nikada. Čovek je večno biće, u večnosti nema vremena. Nema sekundi, minuta, časova, dana, sedmica, meseci, godina. Nema ni starih ni novih godina, nema krajeva starih ni početaka novih. Postoji samo kontinuitet, koji nema kraja. Srećan vam, dakle, život. Beskrajni.
Gde su ljudi? Zamenili su ih neljudi sa ljudskom maskom. Sa lažnim licima, osmesima, sjajem u očima, usnama, grudima, zadnjicama, diplomama. Glumci, obmanjivači, dvoličnjaci, licemeri. Noam Čomski, lingvista, naučnik, filozof, licemerje definiše kao neprihatanje „primene na sebi istih standarda koji se primenjuju na druge” i kaže da je ono jedno od najvećih zala savremenog društva. Hipokrizija (licemerje) potiče od grčke reči hypokrisis, što znači gluma. U antičkoj Grčkoj hipokrit je bio glumac ili osoba koja sa namerom zavarava druge. „Modernom” pojmu hipokrite ili licemera ne samo gluma, ili pretpostavka o falsifikovanoj ličnosti, daje svoju negativnu konotaciju. Moderno, tako protivno sopstvenom…
Plemeniti drugima čine dobro. Plemeniti podržavaju druge da čine dobro, a one koji čine zlo pokušavaju da spreče u njihovim mislima i delima. Ona je uzvišenost dobre namere, velikodušnost, praštanje, razumevanje, čestitost, dobročinstvo. Plemenitost je široka, sveobuhvatna; za onog ko radi pohvalno kaže se da je plemenit, ko oprosti tuđu grešku plemenit je, ko svlada svoju ljutitost plemenit je, ko je pažljiv prema drugima takođe je plemenit. Plemenitost duha oznaka je karakteristike pojedinca koja prožima sve njegovo, od misli do dela. Plemenit način razmišljanja za nameru uvek ima samo sreću drugih. Sreću koja je svima potrebna. Sve više.
Snažne osobe pate u tišini. U njoj su same sa sobom i daju odgovore drugom sebi. Kale svoju zrelost, prepoznaju ono što ih pokreće, motiviše. Ne zbrajaju rane vremenom zadobijene i ne odmeravaju koliko će kome i kako uzvratiti. One znaju da je to tihovanje vreme rešavanja ličnih problema, vreme oslobađanja od suvišnog i negativnog. U tišini same prolaze deo po deo životnog puta, etapu po etapu, bol po bol, ranu po ranu. I kada reše sve probleme iz njih izlaze jače. Da, snažne osobe pate u tišini.
Gde smo mi na mapi Sreće? I gde je, uopšte, ona. Ima li je, da li nestaje. Gde je Ona, tako svima draga. Gde su radost, polet, nada. Gde su oni srećni dani što ih živesmo, nesvesni da će jednom otići. Da će ih zameniti neki drugi, za koje nam drugi kažu da su srećni, a mi znamo da nisu. Jer, pamtimo, upoređujemo, zaključujemo. Da li smo usput zalutali, ili su nas drugi zalutali navodeći nas na put kojim ne želimo da idemo. I ubeđuju nas, o, tako uporno, da nema nazad. Ima! Uvek ima, nazad, do početka. Pa onda…
Kažu da živimo u svetu dramatičnih paradoksa. Gradimo sve više zgrade, a sve smo nižeg praga tolerancije. Kolovozi se šire, a pogledi na svet sužavaju. Trošimo i kupujemo više, ali u tome sve manje uživamo. Imamo veće stanove, a u njima živi manje ljudi. Porodice su bogatije, ali se parovi sve češće razvode. Raste broj lepih kuća, ali raste i broj razorenih domova.
Sve je podređeno uštedi vremena, a vremena imamo sve manje. Naučili smo da žurimo, a zaboravili da strpljivo čekamo. Daju nam više obrazovanja, a manje smisla. Više znamo, ali slabije prosuđujemo. Raste broj stručnjaka, ali i nerešenih…
Svakom se nudi savršen način da ostvari sebe. Postoji praznina koju sam treba da popuni, koju ne može da popuni niko drugi. To on sam treba da uradi. To je njegova sudbina. Ovo rešenje se čuva kao savršena ideja u čovekovom umu i čeka da ga svako od nas prepozna. Kako je imaginacija kreativna sposobnost potrebno je da prvo nešto vidimo da bi moglo da se ostvari. Gledajte šire, da biste videli više.
Preumljuju nas, od nas prave neljude. I to rade veoma uspešno. Kroz medije nam serviraju najprimitivnije, najbizarnije, najnecivilizovanije sadržaje i "vrednosti". Ujedno svaku pozitivnost i dobrotu izvrgavaju ruglu ili uklanjanju. Biti zatrpan gomilom lošeg, tonama đubreta, zarad ubijanja života je njihov cilj. Ubiti čoveka u čoveku, načiniti od njega idiota, kretena, degenerika. Utopiti ga u bezličnu masu i koristiti ga za lične potrebe. Ko je ovde lud? Zar pametni? Tamo gde vlada bolesno zdravima nema mesta. Oni se kriju, i beže ako treba, da ne obole. Da se ne pretvore u bolesne sebe. Jer tome leka nema. Zato, sa ljudima…