Koračam ulicom bez prestanka,
idem nekuda, ni sama ne znam kuda.
Koraci su mi sve teži i teži,
želim da nastavim, ali nemam snage.
Čini mi se kako neko beži,
liči mi na neke osobe mi drage.
Pokušavam da ubrzam,
ali ne mogu da dišem i ostajem bez daha.
U ulici stranoj sama sam.
Pokušavam da vidim ko je to što beži,
ali sve je dalji i dalji, koraci su moji teži.
Umorna padam na zemlju,
nepomično ležim tu.
Osećam se nekako lagano,
kao da lebdim u vazduhu.
Sada jasno mogu da vidim onu osobu,
ta osoba, to je život moj.
Vidim njega pored tela nekog,
skida stari kaput svoj.
Više nema oblik, ni na šta ne liči,
samo telo obasjava,
telo što na mene liči.
Počinjem da shvatam, sve je ovo san,
jer moguće nije da zbog vas umrla sam.

Tykkää!