- Ne, ne - odvrati sveštenik. - Nisu se mrzeli. To je nacin na koji oni razmenjuju ljubav medu sobom. Nama je to neshvatljivo. Ali zato nigde necete videti Šilu bez tulsi-lišca. -

Ovo je bio novi šok za mene. Pokušao sam da utvrdim konsekvence ove poslednje izjave. Ocutah par trenutaka, a onda vecprilicno ogorcen rekoh:

- Šta hocete da kažete? Da ovo nije jedina Šila? -

- Jedina? - rece on, iskreno zacuden. - Moj dragi gospodine, Indija je puna Šila! -

- I tulsi-zbunova? -

- I tulsi-zbunova. -

- Ali, kako onda…ko je onda od svih njih Bog? Ko je od svih tih zbunova Tulsi? -

- Svi su oni Bog, sve te Šile - rece sveštenik, kao da ne razume šta mi nije jasno.

- Ali, ja sam iz te vaše price razumeo da se Bhagavan pretvorio u ovaj ovde kamen, a Tulsi u ovaj ovde zbun! -

- U taj i u sve druge. Ne, naravno, u svaki kamen na zemlji, vec u sve Šile. I ne u svaki zbun, vec u zbunje tulsi. -

Ovo je bilo suviše za mene. Sedeo sam na prostirci, drzeci u ruci šolju u kojoj više ne beše mleka, i racunao koliko mi je para otišlo na ovaj put. Neka memljiva zapara prodrla je kroz prozor u sobu, pregrejani dah usnule prašume. Amritben Patel i njen suprug sedeli su u tišini i gledali u zemlju.

- Hocete li mi, molim vas, objasniti - poceh opet stalozeno - kako je ova Šila, ovaj ovde kamen, dospela u vaš hram. Mislim na konkretno, fizicko telo. Odakle je kamen došao? -

- Moj pradeda ga je doneo iz Nepala - rece sveštenik pomalo uvredeno, nemocan da shvati jed koji više nisam mogao da prikrivam.

- Znaci, Bhagavan se manifestovao kao Šila u Nepalu? - uzvratih smesta novim pitanjem, osetivši za trenutak zadovoljstvo jednog inkvizitora.

- Jeste. Tamo ima jedna potpuno crna planina, sasvim razlicita od ostalih. Ta planina je Bhagavan. Kamenje se sa nje odlama i nosi ga svojim tokom reka Gandaki koja silazi s planine. Postoji posebna vrsta crva u mulju Gandakija, sa jako tvrdim zubima, koji progrizaju površinu Šila po posebnim, tacno odredenim putanjama. Oni urezuju odredene cakre po kojima se raspoznaje koja je vrsta Šile u pitanju. -

- Oh, znaci, postoji više vrsta Šila? -

- Jeste. Kad voda dovoljno izglaca Šile i crvi urezu oznake u njih, posebni nalazaci ih vade iz reke i one pronalaze svoj put do odanih ruku koje ce im sluziti. -

- Znaci, Bog se prvo pretvorio u planinu, pa onda u hiljade sitnih kamenova? -

- Dragi gospodine, osecam u vašem glasu nezadovoljstvo kome ne znam razlog, a takode i uvredljiv ton koji nanosi bol mome srcu. -

Atmosfera se usijala. Preterao sam!

- Oprostite mi - rekoh. - Samo sam vrlo zbunjen. Dozvolite samo još jedno. Ovo ovde je, dakle, predstava Boga, zar ne? Nešto kao ikona ili kip. -

- Ne - glasio je celicni odgovor. - To nije nikakva predstava, to je Bog. -

- Ali, ako je i ovde i tamo, i na sve strane, a pritom opipljiv…-

- To je Bog - rece sveštenik kamenim glasom. - To je Šri Bhagavan. -

Tu sam stao. Nije bilo svrhe produzavati raspravu. Nekako sam do kraja veceri uspeo da skrenem tok price na potpuno druge teme, da ih vratim u njihovu Englesku i na Mauricijus i nagnam da ponovo pricaju o svojoj cudnoj fascinaciji Zapadom. Ponovo su postali brbljivi kao deca, doduše uvek obazrivi da sacuvaju poštovanje prema gostu. Ponovo su plovili prošlim vremenima i politikom, sve dok nije došla ponoc. Onda se izviniše i objasniše mi da ih sutradan cekaju obaveze vec od cetiri ujutru. Treba probuditi Šilu, okupati je i obuci, spremiti joj prvi od dva jutarnja obeda…

Zahvalio sam na gostoprimstvu i pomirljivo izjavio, ljuteci se na sebe što tako bezocno lažem, da sam veoma pocastvovan milošcu koja mi je ukazana i da se nadam da ce moje molitve biti uslišene. Kao da sam se obracao Indijancima a ne Indijcima! Oni se samo nasmejaše i uputiše me na isti onaj krevet gde sam tog poslepodneva spavao. Amritben mi dade cistu posteljinu i upozori da zatvorim prozor kako me ne bi uznemiravali insekti. Dotle se sveštenik vec bio izgubio u pomrcini kolibe.

Te noci mi je san došao s teškom mukom. Zagledan u misli kao u neku opipljivu sliku, lezeci u nekoj kolibi u bespucima Radzastana, slušao sam i iznova preslušavao odjeke price koju sam te veceri cuo. Bhagavan…Tulsi…Šankacuda…Bio sam strašno umoran i sve mi je to nalikovalo grckoj mitologiji, gde bogovi jure jedni druge kao u bordelu i kasape se medusobno kao u najgorim horor-filmovima. Gandaki…crvi…Zar sam mogao ocekivati išta drugo, išta više od folklora i narodnih skaski, pogodnih za malu decu i turiste? Moja unutrašnja pobuna donela mi je veliki trošak i malo šta više od toga. Bog licno! Crni kamen! I zaista, mogao sam uzeti bilo šta nadohvat ruke i reci: ovo je Bog! U cemu bi bila razlika? Niko ne bi mogao da potvrdi, niko ne bi mogao da porekne. Nikoga, ustvari, ne bi bilo briga.

Te noci sam bio najusamljeniji covek na svetu. Kakav paradoks - na samo pedeset koraka od Boga! Zaspao sam pred zoru, spavao par sati nemirnim snom i ustao umoran oko osam. Sunce tek što se pomaljalo iza visokih vrhova, a jara je vec pocela da vitla svojim bicevima.

Potrudio sam se da sobicu ostavim što uredniju, što nije bilo mnogo teško s onih nekoliko stvari u njoj. Zatekao sam Amritben u kuhinji. Srdacno samo se pozdravili. Spakovala mi je u torbu paketic sa gulab-dzamonima. Povrh svega.

- Moj suprug vas ceka ispred hrama. Zamolio je da dodete. -

Pred izlaznim vratima nadoh cipele. Pa da, setih se, ja sam se sinoc vratio u kolibu bos; od silne pometnje nisam se ni obuo na izlazu iz hrama. Dobra Amritben je bila donela cipele za mnom.

Sagoh se da navucem cipelu na stopalo, ali starica munjevito izlete iz kuhinje i ote mi je iz ruku. Na pragu kolibe istresla je iz cipele škorpiju. Malo, zuckasto cudovište nestade u prašini medu kamenjem.

- Da vas je ubola, mogli ste umreti - rece mi i ja uzdrhtah.

Sveštenik je stajao na ulazu u hram u svom belom dhotiju, nagnut nad tulsi-zbunje. Staracke ruke radile su iznenadujuce spretno, sekuci listove izrasle do odredene velicine i odlazuci ih u bakarnu piksidu. Primetih da vrlo budno pazi da ne zakaci zbun laktom ili kolenom, ili da bosom nogom ne nagazi opalo lišce.

- Sinoc ste u predvorju zaboravili cipele - rece smešeci se. - Sreca vaša što hram nije u nekom velikom gradu.Više ih nikada ne biste videli. -

- Bilo mi je zadovoljstvo - rekoh i pridoh mu pruzene ruke. - Oprostite mi na mojoj sinocnoj malodušnosti. Stvarno ne znam šta…-

- Zaboravite - rece i prihvati moju ruku. - Mogu da pretpostavim koliko je ovde sve novo i cudno za vas. Još gori je bio moj šok kada sam prvi put sleteo na Hitrou. Trebalo mi je pola sata da se pomerim s mesta! -

Nasmejasmo se obojica, a ja iskoristih trenutak da bacim pogled u predvorje hrama. U dnu hodnika zeleneo se teški cojani zastor, utonuo u senku kamenih zidova.

- Pa dobro, onda - rekoh. - Vreme mi je da krenem. -

- Srecan put, dobri gospodine - rece. - Nadam se da cete jednog dana ponovo doci. -

- Nikad se ne zna…-

- Šri Bhagavanu ste se baš svideli. -

- Kako to? - rekoh sa smeškom na licu, a krv mi je vec jurila u glavu. Necemo valjda opet o sandalovom sjaju?

- Jutros mi je rekao dok sam ga kupao. -

- Šta vam je to rekao? -

- Rekao mi je da ste covek plemenita srca, doduše malo plah. Da u vama tinja istinska vera, ali da se ne moze razbuktati jer je drvo još mokro. I najzad, da dobro cinite što ste poceli da se oglušujete o ono što vam brblja um. Takode, nešto vam je porucio. -

- Šta to? -

- Da su uši ipak bolje od ociju. Do videnja, dragi prijatelju. -