A on hodajući po nepoznatoj zemlji toj
po zemlji toj čudnovatih mera
oseti da nisu obični krv i znoj
prosuti ovde zbog različitih vera

i da je sve ono što je pričano o njoj
najobičnija laž,da je ljudska drama
pretvorena u ništavilo,bezličnost,broj,
da život ovde ne opstaje već hrama

I shvativši apsurd istorije što pendreči
na prostorima ovim po leđima naroda
on napusti zemlju bez ijedne reči
pokajavši se što je i pošao da hoda.

A u svesti njegovoj urezaše se slike
lepljive teške boje naroda koji strada
ako na mali narod idu nesreće velike
čemu li se velik narod može da nada?

I samo mu jeza proleti kroz kičmu
o ništavno si biće,ti čoveče,homo,
ko pokvarena ploča vrtiš istu priču
izgubljen u krugu,već koračaš tromo,

dok čekaš da nebo pošalje ti čudo,spasenje,
posvađan sa sobom i nalik na ludaka
halapljivo gutaš odbačeno hleb-kamenje
iskušenje Boga i dizanje Carstva jaka.

Iliti ograde koja stvara u tvom oku
iluziju prostora ispunjenu materijom
ko da u tebi ispuniti tu prazninu mogu
potrebe za glađu,smrću i Imperijom. 

Like!