Čovek je došao velikom učitelju Bahudinu i zamolio ga za pomoć u rešavanju njegovih problema, kao i za vođstvo na putu učenja. Bahudin mu je rekao da napusti duhovna učenja i smesta ode iz njegove kuće.

Dobrodušni posetilac je počeo da protestuje. „Pokazaće ti se zašto“, rekao je svetac.

U tom trenutku u sobu je uletela ptica i razletela se tamo-amo, ne znajući gde da poleti da bi pobegla. Sufi je pričekao da se ptica smiri pored jedinog otvorenog prozora u prostoriji i onda je iznenada pljesnuo rukama. Prestrašena, ptica je izletela ravno kroz otvoreni prozor, u slobodu.

Bahudin je rekao: „Za nju taj zvuk mora da je bio neka vrsta šoka, čak uvreda, zar ne?“

Ima jedna stara priča: Na Tajlandu postoji jedan vrlo stari hram. Mit kaže da se Bog u samom početku stvaranja naljutio na nekog anđela. Anđeo je bio neposlušan u nekim stvarima i to je bilo toliko ozbiljno da ga je Bog bacio na Zemlju i rekao mu da će morati da živi kao nevidljiva zmija u tom hramu. Hram ima toranj sa 100 stepenika i svaki hodočasnik koji dođe u hram mora da se popne na toranj - to je deo hodočašća. Bog je rekao anđelu: „Moraćeš da živiš na prvom stepeniku tornja i moraćeš da kreneš sa svakim hodočasnikom koji dođe u toranj“. Na Tajlandu dele ljudsku svesnost na 100 koraka i zmija bi mogla da se penje sa hodočasnikom samo do nivoa na kojoj je njegova svesnost. Ako je hodočasnik dosegao 20-ti nivo svesnosti, zmija bi mogla da ga prati do 20-tog stepenika, ako je dosegao 50-ti nivo, onda do 50-tog stepenika. Bog je još rekao: „Ako uspeš 3 puta da dođeš do poslednjeg stepenika, bićeš oslobođen greha“.

Mit kaže da je do današnjeg dana zmija uspela samo jednom da stigne do 100-tog stepenika. A najmanje 10.000 hodočasnika dolazi svakodnevno u drevni hram. Prošli su vekovi, prošlo je na milione hodočasnika, a zmija je morala da sledi svakog hodočasnika. Ponekad, retko kad mogla je da se popne do 25-tog stepenika, vrlo, vrlo retko do 50-tog, a samo jednom do 100-tog. Onda je padala nazad na prvu stepenicu. Sada je čak i zmija postala jako deprimirana - izgleda da nema nade. Do sada samo jednom... a 3 puta mora doći do 100-tog stepenika, jedino tada će biti oslobođena greha.

Ovaj mit je predivan. Govori nam mnogo toga. Prvo: među milionima ljudi samo se jednom dogodilo da je čovek postao prosvetljen (da je spoznao sebe). Teško je postati prosvetljen, ali hteo bi da vam govorim o jednoj većoj poteškoći. Među milionima prosvetlila se jedna osoba, a među hiljadama prosvetljenih, jedna osoba je postala Majstor. Gotovo je nemoguće postati Majstor. Da biste se prosvetlili, morate da radite na sebi, svojim odbranama, svojim ograničenjima - ali svojima. Da postanete Majstor, morate da radite na tuđim preprekama, tuđim ograničenjima. Raditi na samome sebi je vrlo teško. Raditi na drugome je gotovo nemoguće.

Postojalo je mnogo buda (prosvetljenih ljudi), ali je samo ponekad buda postao Majstor. Ime Gautame Bude je slavno samo zato što je bio Majstor. Milioni buda su mu predhodili, ali nisu bili Majstori.

Jednom je neko pitao Budu: „Imaš oko sebe skoro 50.000 sanvasina - koliko ih je postalo kao ti?“ Priča se da je Buda odgovorio da su mnogi postali kao on. Ali onaj koji je postavio pitanje bio je zbunjen: „Ako su mnogi postali kao ti, zašto niko za njih ne zna?“ Buda je odgovorio: „Postali su prosvetljeni, ali nisu postali Majstori. Oni su baš kao i ja, žive na istom nivou postajanja - ali to je jedna stvar.“ Uveriti druge da uzdignu svoju svesnost na taj nivo - to je zahtevna umetnost.

Navesti druge da se okrenu višim ciljevima postojanja je gotovo nemoguće, jer će drugi stvoriti svakojake otpore. I što se više trudiš da ih uzdigneš, tim više će njihov ego jače da se opire. Ego će uživati da pada sve dublje i dublje. Ego će biti neprijatelj. A drugi se identifikuju sa svojim egom, misle da su oni ego. Stoga kada Majstor pokušava da promeni i pomogne - vi stvarate svakojake barijere samo da vam se ne pomogne.

Ima mnogo učitelja, ali je malo Majstora. Učitelji su vrlo jeftini i možete ih dobiti tuce za rupiju - jer biti učitelj ne znači ništa. Treba vam samo malo intelektualne sposobnosti da shvatite neke stvari, malo sposobnosti da ih objasnite - i ako znate da imalo jasno govorite, možete da budete učitelj. Postoje svete knjige: možete ih upamtiti. Sa malo prakse možete da dođete do određenog logičkog uvida. Možete da ućutkate ljude, možete dokazati i privući ćete mnoge, jer ljudi žive u svom intelektualnom središtu - žive u glavi.

Učitelj je čovek usmeren prema glavi i to mnogo više od vas. Može da vas impresionira, ali to vas neće odvesti nikuda. Ostaćete u istoj kolotečini. Ni on sam nije nigde. Učitelj je čovek koji podučava ne znajući šta podučava. Učitelj je čovek koji govori o stvarima koje nije spoznao. On govori o rečima, a ne o iskustvu. Nije iskusio ništa od nepoznatog. Možda je okusio stvari iz Veda, Kurana, Biblije, Upanišada, možda je sakupio mnogo znanja, ali nema nikakve spoznaje. Ali učitelju možete da se prilagodite vrlo lako, jer ste od iste vrste. On pripada istom nivou postojanja kao i vi, istoj ravni. Učitelji postaju jako uticajni. Oni predvode velike pokrete, privlače milione zato što govore jezikom koji i vi možete da razumete. Majstori ne mogu da predvode velike pokrete. To je gotovo nemoguće. Zapravo, ako postanu poznati, više nisu ovde. Kad ljudi uspeju da čuju za njih, oni su već otišli. Njih poštuju hiljadama godina, ali to poštovanje i nije baš od pomoći. Teško je biti impresioniran Majstorom, jer to bi značilo smrt ega.Veoma je hrabro dozvoliti Majstoru da radi sa vama: otvarate svoje srce, postajete ranjivi i niko ne zna kuda to vodi - morate verovati. Logika tu ne pomaže, već samo ljubav. A ljubav je retka. Svako ko je ispunjen ljubavlju je logičan? Svi imaju lukavi intelekt, ali ko ima srce puno poverenja? Ovo se najpre mora razumeti pre nego što uđemo u priču.

Sufiji ne veruju u učenja i učitelje. Ovaj čovek Bahudin jedan je od najvećih Majstora. Majstor ne podučava, on prikazuje, celo njegovo biće je prikaz. On otvara nove dimenzije i poziva vas da gledate kroz te nove dimenzije, nove poglede, nove prozore. On pokazuje, on ne podučava. A čak i ako podučava, to je samo zato da uveri vaš intelekt da priđe njegovom prozoru sa kojeg stvari izgledaju sasvim drugačije. Majstor mora biti vešt u najvećoj umetnosti, umetnosti ljudskog srca, jer su problemi suptilni, vrlo komplikovani i kompleksni.

Npr. neka osoba dođe kod mene. Spremna je da skoči - ona misli da je spremna da skoči, ali zapravo nije spremna. Ja vidim da to za nju nije pravi trenutak: ako skoči, promašiće. Moram da je nagovorim da čeka, moram da je nagovorim da čeka pravi trenutak. Moram da skrenem njen um, moram da joj dam neku drugu zabavu da zaboravi, bar za sada, na završni skok. Jednog dana biće spremna - sve dolazi u pravo vreme.

Ne možete da forsirate pojave kao što je prosvetljenje, ne možete njima da manipulišete. Morate da čekate: doći će kad dođe, doći će samo po sebi. Zapravo, nema načina da se forsira, jer to ne možete da kontrolišete. Sve što možete da učinite je da naučite da čekate sa ljubavlju, naučite da verujete. Kada dođe pravi trenutak, dogodiće se. Neko dođe i kaže da je spreman. Misli da je spreman, ali ja vidim da nije. Zato moram da skrenem njegov um: moram da mu dam nešto sa čim će da se igra dok ne postane zreo. On misli da je spreman, nije to zapravo razmišnjanje, to je ego. Kaže: „Baš sad mi pomozi“. A ima nekih koji misle da nisu spremni - mišljenje baš i ne vredi mnogo u svetu unutrašnjeg bića. Onaj koji nije spreman, misli da je spreman. Onaj koji je spreman, misli da nije spreman. Njega moram da nagovorim, zapravo, zavedem da skoči. On okleva, boji se. Kaže da nije spreman. „Šta to radiš? Zašto me prisiljavaš? Zašto me progoniš?“ Ali ja znam da je spreman i ako se propusti taj trenutak, možda će proći mnogo godina pre nego se pojavi sledeći, a moglo bi proći i mnogo života.

U određenom trenutku celo postojanje je spremno da vas prihvati, a vi oklevate. Taj trenutak se možda neće skoro ponoviti. Mogao bi da prođe ceo život, ili mnogo života, pre nego trenutak ponovo dođe. Zato ja moram da posmatram. Ja vas ne slušam, ne mogu. Ja moram da radim svoje poslove. Ne mogu da vas slušam, jer vi ne znate šta govorite. Ne znate ni šta vam se događa, vi ste u konfuziji. Da vas slušam, ne bih vam bio ni od kakve pomoći. Moram da radim po svom i moram u vama da stvorim osećaj da vas slušam i moram da vas i dalje uveravam da je sve što se događa u skladu s vama.

Ponekad vidim da bi za vas bilo dobro da prekinete sa svakom meditacijom, jer sa vašim umom čak i meditacija može da postane ograničenje, može da postane prepreka. Ponekad moram da vas prisiljavam, protiv vas samih, da uđete u meditaciju, jer dok u vama nema određene discipline, napetosti, transformacija neće biti moguća. To je vrlo fina umetnost. Potrebna vam je određena napetost - kao kad postavljate strelu na luk, jer se inače strela neće odapeti. Ali previše napetosti može da slomi luk.

Meditacija je potrebna i to sa odlučnošću, ali vi ne znate gde da počnete, a gde da prestanete - to moram ja da nadgledam. Zato ću vam ponekad reći: „Prestanite da meditirate“, i vi ne možete to da razumete, jer ja stalno podučavam: „Meditirajte!“ Ponekad moram da kažem: „Uđite u meditaciju“, a vi ni to ne možete da razumete, jer stalno podučavam da nikakav napor nije potreban - doći će kad dođe, to se događa samo po sebi. Pokušajte da razumete moju situaciju. Moram da radim sa mnogima i zato ću izgovarati mnoge kontradiktorne izjave. Nešto ću reći nekome i upravo suprotno drugome - jer su njih dvojica različiti. Sve što kažem je lično. Kad vam nešto kažem, kažem to vama, a ne nekom drugom. A kad vam to kažem, to nije samo lično, to je i trenutno - jer sutra ćete se već promeniti i onda ću da vam kažem nešto drugo. To je stalni odgovor na situaciju, živi odgovor.

Učitelj je mrtav, on ima mrtvo učenje. Njega nije briga za vas, vi niste važni. On ima svoje učenje, on traje. Više je usredsređen na učenje, a manje na vas i zapravo nije uopšte usredsređen na vas. Učitelj je ludak, važno je učenje: ne postoji učenje zbog čoveka, već čovek postoji zbog učenja, zbog dokrine. Međutim, za Majstora su učenja igračke. Doktrine su dobre ako pomažu, a loše ako ne pomažu. Ponekad pomažu, a ponekad ne pomažu. Za neke postaju most, a nekima postaju prepreka. VAŽAN JE ČOVEK.

Majstoru je čovek mera svih stvari - individualna, osobna mera. Ne čovek, već LJUDSKO BIĆE, ne čovečanstvo, nego VI, u vašoj punoj individualnosti, u vašoj jedinstvenoj ličnosti. Šta god Majstor da kaže, odnosi se na ličnost, to je poruka. Od toga ne možete da napravite opšti kriterijum, ne možete da generalizujete. Sve generalizacije su lažne - čak i ova generalizacija da su sve generalizacije lažne. To je vrlo fina umetnost i mora da bude takva, jer je ona nastojanje da se promeni ljudsko srce - najveća stvar u evoluciji, najviši vrhunac do koga je evolucija došla. Učitelj vam stalno daje informacije o Bogu, o istini, o raju i paklu. Majstor jednostavno otvara svoje biće vama, pokazuje vam šta je istina.

Šta ja ovde radim? Opijen sam životom, ja sam pijanac i dozvoljavam da mi priđete bliže i da se opijate zajedno sa mnom, da učestvujete. I što bliže priđete, više ćete biti opijeni. I doći će trenutak kada će Majstor i učenik sedeti u tišini - niko neće znati ko je Majstor, a ko učenik. Oni će postati tako bliski, kao dva plamena postajaće sve bliži i bliži i u jednom iznenadnom skoku - dva plamena će postati jedan. Da biste razumeli Majstora, morate da mu se približite. Sa učiteljem možete da ostanete udaljeni koliko god je moguće: uopšte nema problema. Blizina nije potrebna, bliskost nije uključena u odnos. Sa učiteljem ostajete nevezani.

Predaja je tačka iz koje nema povratka. Kuda biste se vratili? Spalili ste „kuću“. Vaš lukavi um bi hteo da ostane na distanci - da ne bude učesnik nego posmatrač. Ostajući na udaljenosti on zadržava kuću netaknutom, tako da može da se vrati, da može da se spusti nazad ako nešto pođe po zlu. Ali sve što je lepo u život dolazi kroz predaju, kroz obavezu.

Na Zapadu reč „obaveza“ je postala loša reč, tabu. Čim se obavežete na nešto, postajete uplašeni. Zbog toga na Zapadu nestaje sve što je lepo i duboko. Ljubav nije moguća, samo je seks moguć. Seks je bez obaveza, a ljubav je obaveza. Seks se odvija između dvoje stranaca, a ljubav se zbiva između dvoje koji su bliski, nisu strani jedno drugom, osećaju povezanost - koji nisu tu samo da jedno drugo iskoriste, već da zajedno rastu. U LJUBAVI JE POTREBNA PREDAJA. A bez ljubavi, seks postaje prazan. Na Zapadu je takav već postao.

Meditacija nije moguća ako se ne predate. Ne možete da ostanete posmatrač.

(...reč „posmatrač“ se ovde koristi da opiše um. U predhodnom blogu: reč „posmatrač“ se koristila za ono što mi jesmo i time se jasno uočava razlika između nas i uma. Čovek treba da posmatra ono što on jeste, a um treba da bude učesnik u životu...)

Ako želite da budete posmatrač, u tom slučaju ostaćete na periferiji. Predaja vas odvodi u samo središte stvari. Biti sa Majstorom je predaja. To je najviši oblik ljubavi, najviši oblik meditacije, najviši oblik molitve. Na Zapadu postoje samo učitelji. Na Zapadu „učitelj“ i „Majstor“ nisu dve potpuno drugačije reči, one su sinonimi, znače isto. Zato je u ovoj priči reč „Majstor“ prevedena kao „učitelj“. Bahudin nije učitelj, on je Majstor. Ali u engleskom jeziku nema razlike između Majstora i učitelja.

Ljubav, meditacija, molitva - to je sve duboka predaja. A ko se boji predaje? Ego se boji predaje - jer predaja znači da nema povratka. Most je srušen. Uplašeni ste. Postoji samo budućnost, nepoznata budućnost, prošlosti više nema. Bićete ošamućeni. I ako pogledate Majstoru u oči, bićete ošamućeni, jer on je prazan. On je kao ponor bez dna. Htećete da se uhvatite za nešto, jer postoji opasnost da budete zauvek izgubljeni. I to je tako! Ali ne možete da pronađete sebe ako niste izgubljeni.

Krenimo sad polako u priču...

Like! 15