ili "Životni put Budimira Trajkovića u tri čina"

E, jest, skontah da gotovo nikada nisam sumirao životni muzički razvoj, ni pismeno ni onako uz čašicu razogovora. Neki pametni ljudi kažu da možeš mnogo da saznaš o čoveku ako imaš uvid u muzičko odrastanje. Nja, ja mislim da ljudi odavno više ne slušaju muziku, iz prostog razloga što više i druge ne slušamo šta nam pričaju i to je tužno.

Sg oma znam da će da se jave razni i da kažu kako oni baš slušaju i znaju i bla, bla, mrš, zadnjih 50 godina samo muzičari slušaju, bitna reč, slušaju muziku, resto osluškuje možda pola nivoa iza teksta.

No, fuck that, da počnemo. :D

Realno, svako se upoznaje sa muzikom još u kolevci. Sad da ne tupim, ne sećam se baš da su mi ovu, jest da je ženska, ovu, ili recimo ovu najviše forsirali, ali se sećam tih kaseta i da sam imao kasetu Ziketa sa ovim i da sam uvek ispadao mali glup jer sam zapušivao uši kad kaže "leva ruka na levo uho a desna na desno". Ja mislim da su ipak, ironije radi moji furali neko raste u travi a Vuk živi.. čisto da se zna kako se zovem.

Nekako mislim da sam se tada i prvi put upoznao sa malko jačim zvukom, ili je to bilo oko 5te - 6te, slabo pamtim, ali sam gotovo siguran da su bili carevi Vlada i Gile i da će njih i moja deca da slušaju.

Jeste, onda se krenulo u školu i čeprkalo po ćaletovim pločama i magazinima. Za ploče znam da su ostavili trajne posledice, za magizine, nja, sad ima bolje da se vidi, long liv internet. Anivejz, bilo je tu malko Stonsa, malko više Bitlsa i moje životne ljubavi Pink Flojda. To se nekako provlačilo i po žurkicama tad kad smo bili klinci, bilo i bluza i dzeza, to puštali matorci, a ondak su došle devedesete sa svojom muzkom. Ovom našom. Realno, pred kraj devedestih, al ajde.

Sad znam da je cool da se baca hejt na devedesete, ali muzika i nije bila tolkooooo loša. Istina, bilo gluposti, gorela mora i planine (imao kasetu) ili Zlobetov nesuđeni zetić sa 200 na čuku (opet imao kasetu, realno imao skoro svaku kasetu), no bilo i cool pesmica koje i sad volim da čujem. Knez, bre, recimo sa Tinom i tako to.

No, onda sam otkrio metal, hard rock, bliže i dalje. Sad, znam da mnogo ljudi ne voli metal, zato što su metalci ovaki i onaki, i to ima je samo dž, dž, dž, i bez mozga i kontam ja to, kad čuvaš ovčice kao mali, normalno sa ne mož da slušaš metal, mora da slušaš livadićku muziku. Na stranu standardne priče, jedina muzika koja nosi sa sobom stil života koji se ne prerasta je metal. Fact. Ende. Neki mnogo pametan čika je rekao "Nisam upoznao čoveka koji je jedno leto slušao S L A Y E R, a onda ga prerastao. Reanost je da ima istetoviran Slayer preko dupeta." No, ja nkad nisam voleo Slayer, ni sve to, ja sam oma bio mejdenovac i mrzeo sam Mentaliku jer je tako trebalo, mada ih i sad nešto ne volem, a odsvirah skoro sve njihove pesme. Čak, od sramote, više od Up the Irons - ovih.

Ondak sam rešio da eksperimentišem sa metalima i rockovima. Ima ih mnoooooooooooooooooogo cool, onih što su melodični i zaebani tolkinovci, ne tako melodični al zaebani Manowarovi iz teretanu, još ih zovemo i "paljevine" i brate zaebani severnjaci, al njih nisam baš gotivio, jbg, volim melodično.

A sad, sad slušam sve živo. I Cecu čujem, i Sndricu gledam, relano kad bih morao da se opredelim prema onome šta se vrti na Winampovima - zajebani gitaristi, da vas ne mučim sa linkovima, fjužn džez, na vas pa ne mučim i tako to. E jeste i free jazz, to pronađite na tubetu, to je, bre, mnoogo teško da se svari. Al se svari.

Ae. Vozdra.

Like! 6