Dugo mi je vremena bilo potrebno da prihvatim nacin razmisljanja ostrvljanja.

Seljaci.

Bila je moja prva pomisao pre gotovo 15 godina.

Ne moze covek nista znati od jedne posete nekoj zemlji. Niti suditi.Trebalo je dosta zajednickih obeda, deljenja dozivljaja, misli, zgoda i nezgoda. Potrebno je da sa nekim iskusite puno toga kako bi o nekome mogli rec da prozborite.

Evo nekoliko karakteristika koje krase ostvrvljane a iz kojih bi svi mogli ponesto da naucimo.

PORODICAN POSAO

Svi su zaposleni u jednom, recimo restoranu. Nema napumpanih ega niti kajli i najnovojih aparata ili automobila.

Svi rade sve.I nikoga nista nije sramota. Sve ostaje u krugu porodice. Tako da ce vam sam vlasnik najcesce doneti veceru, pobrinuti se za vas boravak. Vlasnica se nece libiti da kuva...Citava porodica je povezana i svi se drze zajedno.

Isti posao nastavljaju njihova deca. Pa njihova deca.Nema tu cak ni prigovora ni pitanja.

A sta mi radimo?

Izdaje brat brata sa nekoliko kvadrata. Krvimo se za nekretnine. Ko ima malo vise novca dize se u nebesa i sl...

Naucimo se malo jedinstvu u skromnosti.

LJUBAV PREMA ZEMLJI

Gotovo svaki ostvrljanin ce vam reci da je njegovo ostrvo najlepse na svetu.

I da mu sve zemlje sveta i cudesa nabrojite on ce vam reci da nikada ne bi napustio to svoje ostrvo.

A sta radimo mi?

Mislimo sve je bolje od nas a onda se pokunjeni vracamo u nasu zemlju bez osecanja pripadnosti.

PRIHVATANJE

Ostrvljani prihvataju situaciju takvu kakva jeste. Jasno im je ko su. Da ima i bolje. Znaju svoje korene i uce o njima
Znaju ko su i gde su. Gde pripadaju.

Cene svoje bliznje.

I nikada se ne odricu svojih obicaja i svoje kulture. Sta vise oni ce vam o tome pripovedati sa posebnom paznjom i postovanjem..

MORE

More je njihova ljubav. Sta god se dogadjalo svaki ostvrvljanin ostavlja barem nekoliko trenutaka nasamo sa sopstvenim mislima i morem.

RAD

Iako moguce imate osecaj opustenosti dok razgovarate sa njima. Iako nema tenzije i napetosti...

Vecina ostrvljanja nema mnogo vremena za dokonost i analiziranje. Rade od jutra do mraka. Sve uz more i pesmu.I decu koju podizu.

ZAR NISI NIGDE PUTOVAO?

Upitah jednog od njih pre nekoliko godina.

NISAM

Ali zasto? Toliko ima zemalja? Toliko kultura? Toliko svega! Tamo izvan ovog ostrva je svet!

ZASTO I GDE DA IDEM KADA JE OVDE RAJ?!

POGLEDAJ OKO SEBE. POGLEDAJ SAMO, NE VIDIS LI DA SAM U PRAVU?

UPAMTI, GDE GOD ODES NIKADA OVAKVU ZEMLJU VIDETI NECES.

Igrom slucaja tako je i bilo. Kipar je ostao u mom srcu kao delic raja na kom sam provela punih 7 godina.

A ja sam shvatila da uopste nije posenta u mestu. Poenta je u ljubavi.

Prema onome sto imas. Poenta je u postovanju sopstvene istorije predaka.

Poenta je u slavi sopstvenih korena.

Mozda bas zbog toga su ostvrljani uvek razdragani i nasmejani te preko citave godine imate utisak kao da ste na odmoru dok se druzite sa njima.Iako kako pomenuh, rede neprestano.

Mozda bi nesto i mogli da nucimo od njih pre nego noseva podignutih u nebo pocnemo da ih nazivamo seljacima.

Od prve moje pomisli za ostvrljane proslo je mnogo vremena.

Sa jednim od njih sam dugo zivela.

I bas je on ucinio da spoznam neprocenjiva osecanja.

Like! 13