Želim sa vama dapodelim blog svoje prijateljice, koleginice, koju podržavam u svemu što je napisala, Ivo svaka čast!
"Nekada se sredinom decembra uveliko znalo kuda će se novogodišnja noć slaviti i sa nestrpljenjem čekati. Toaleta se pažljivo birala, osmišljavale se frizure i birali ukrasi za dekoraciju enterijera i eksterijera.
Moja jelka još neće biti okićena. Sačekaće sigurno do katoličkog Božića. Da se ja pitam, ovog puta i ne mora da se nađe u uglu moje dnevne sobe. Kraj prozora. Ne osećam ni "e" od novogodišnje euforije. Ne osećam je godinama unazad. Osećam miris besparice, ništavila i sivila. Vidim umorne , nervozne i netolerantne ljude. Shvatila sam da sa ljudima ne mogu. Mislim mogu lepo, ali nikako grubo , negativno i na kvaran način. Umaraju me prazne priče, njihovi problemi, njihova užurbanost i uzrujanost. Ne mogu na svaki njihov prek pogled i opasku : "Radi li ovde još neko" , da odgovorim sa osmehom. Lažem mogu-ali da se pretvaram. Ubi me teška ljudska reč, ubi me što na živa bića gledaju kao na bar kod, i koji reaguju isključivo na reči "Vaš račun je...". Pa se redovno preseku, gunđaju, i nerviraju što su kesu sitnica platili par crvenih. Juče greškom ne vratih sredovečnoj ženi dva dinara kusura- ne namerno, sasvim slučajno. Ometena sopstvenim mislima, nisam primetila da pored papirnih novčanica, zaboravih da izvadim gvozdenjake. Pogledom me je streljala, i na sav glas povikala :"Sram te bilo, kradeš od poštenog naroda!" Kada sam otvorila kasu, imala sam šta da vidim. Nemam sitnooo ništa da joj vratim. Ni dva bedna dinara. Morala sam da se prošetam do koleginice, i iz njene "pozajmim" dve kovanice. Uzima svoj račun i novac, besno držeći kesu za ručke, opet se meni obrativši-da treba da me bude sramota. Ničega me nije sratmota, da se razumemo. Sramota me je ljudi koje svakodnevno srećem, njihovog nepoštovanja i neučtivosti. Koji ne čuju ni "Dobar dan" , ni "Doviđenja". Ni "Hvala" ni "Izvolite". Njihovog posmatranja na ljude koji rade u trgovini, kao da su običan šljam i ološ, čiji je primarni zadatak da "pljačkaju" sirot narod. A taj isti narod mi daje novčanice u najvećim apoenima da kupi hleb i mleko. Taj isti narod baš briga što nebrojano puta moram da rasitnjavam novac, što nekog iz "kolone" moram da zamolim da mi ga "razbije", ako uopšte neko od njih ima i ima volju za "razmenu". I sama ne volim duge redove, kolone, i upravo zbog toga u nabavku odlazim samo kada imam vremena, i kada nikuda ne žurim. Kada sam u deficitu sa vremenom, ne odlazim u prodavnice koje su non-stop prepune ,već brzinski pazar obavim na trafici ili u obližnjem, ne tako atraktivnom marketu. Da uđem i izađem što bi se reklo. I kada žurim, i zalutam tamo gde mi nije namera bila, ne histerišem na bakicu ispred mene koja slabije čuje i sporoje pakuje svoje stvari, na red, gužvu, sistem i državu. Zato se i ne oseća to raspoloženje pred kraj stare, i išekivanje nove godine. Jer se sivi oblak nadvio, koji je obavijen još crnjim i gorim mislima. A kako i ne bi, kada nam džep više nije prazan, već šupalj. I ono što se na jedvite jade skrpi, iz njega odmah ispadne. Propadne. Da nema par oskudnih tezgi u centru grada, koje nude novogodišnje ukrase , jelke i ikebane, na kojima rade uglavnom već poznata, stara lica, koja godinama unazad žive i zavise od ovog posla ,smrzavajući se po hladnom i vetrovitom vremenu, ne bih ni primetila da smo na kraju kraja. I na početku početka. Početka nečeg novog. Početka novih briga, i problema. I nema više glamuroznih proslava, nema više iščekivanja onog čuvenog odbrojavanja : "Deset, devet, osam, sedam...tri, dva , jedan , nula..." Nema više onih okupljanja sa starim, dugogodišnjim prijateljima, smeha i slavlja do jutarnjih sati...Sve se više uvlačimo u svoje rupe, otuđeni i sami. Kao da nam više ničiji topli zagrljaj, zdrav smeh, i lepa reč nije potrebna...Ni prijateljski, ni bratski, ni ljubavni...Srećom, vedrog sam duha, i ne moram još uvek da se pitam: "Kako ću platiti račune za struju i vodu". Ne moram da se brinem kako ću da prehranim porodicu. Verovatno je nikada i neću imati ako ovo grozno vreme nastavi da nas šiba. Ili ću morati da pobegnem npr.na Jamajku, bosa , i sa deset evra živim kao car."

Like! 14