РОДОСЛОВ

У Почетку Аћим створи Богдана, Богдан "роди" Поноса, Понос роди Гореноса, Горенос роди Убибрата, овај роди Распикућу, Распикућа Паликућу, Паликућа Сластољуба, овај роди Милорада, а он роди Мукољуба, Мукољуб Светолика, а Светолик Светогрђу, па он роди Себислава и сестру му Богославу. А њих двоје свако за се.

Сваки почетак...

...тежак је по себи. Из њега је извучен синоним Пионир. Свако бива, ако се ичим бави... А то, опет, понаособ, сви знамо. Најпре смо били Пионири у својих родитеља. Потом у школи... Свако наше прво било је пионирство. Заметак, зачетак који није класична трудноћа. Не треба посебно наглашавати да је у тим првим замасима постојало, а и постоје многе грешке...Можда сам и сам нечија или сопствена ГРЕШКА!!!

„Где ја стадох...“

...ту подужи застој вреба. Имао је Аћим многе недоумице. Ко нема проблема, он прави децу и себи и око себе. А ветар кад развеје плеву испили се неко зрно. Па баш ћорава кока га кљуцне. Ћорава јој страна и лук у очи... Е та страна може да буде са свих страна: горња, доња, лева, десна, настрану устрану, треба, без оклевања, казнити. Стројеви корак: лева-десна, лева-десна... То понављати више пута док не научи да не може бити плус и минус истодобно. Мужјак и женка самoj себи… Пропустити је кроз "голооточке казнене поене". Кад остане само са негативним поенима засигурно неће добити ону, како се зове, патолошку СКРАЋЕНИЦУ...

А Богдан!...

Бог му дао памети, као свима који се не жале на своју. Да не кажем како некима кипи и просипа се да, кад се "устоји" као баруштина, почиње благо да шмекује. И он је, Богдан-шмекер. Мерка ли мерка, циља, натоциља, па беж' што даље од себе...Тад настаје проблем. Нико га не потражује, а сам се не среће са собом.Ти ретки сусрети припадају особитим људима, тзв. особењацима.

Бог му дане даде, небројане, живота, просто не уме да их потроши осим да почека да му истекне време као у квизу. Спретнији и окретнији злоупотребе и направе себи "споменик" за живота, а малобројни прибаве сва земаљска одличја, као надасве чувени Марк Шпиц(лов)) у пливању на давно заборављеним Олимпијским играма, као некад или много после(зависно одакле се гледа). Овде би могло да се кликне: „ТУ САМ СЕ ЧЕКАО“!!!

„Гордост и предрасуда“

Насловљеној теми придружи се, без питања, Понос... Лепо име... И Презиме... Као Чедомир Чедомир, Новак Новак... Не мора да се пише дупло кад се подразумева да како се зове тако и презивље. Сваком нашем имену, мушком или женском прелепо стоји као префикс или суфикс, као кравата или ешарпа.

Где нема Поноса нема достоинства; где га буде ту не прецветава нарцис. Миришемо ли миришемо на Гордост. Ово се никако не може приписати Гордану и Гордани. Ти близанци су у непосредној вези са полом и кумом. А кум није дугме. И боље што није. Како га фабрички "зашију" код првог, макар и за ложницу, раскопчавања, оно отпадне. Срамота! Одсецаш као гране које се крешу и у огањ бацају...

Кад останеш без Поноса губитници то драстично осећају. Као да си изгубио не личну карту, него име и презиме, а онда, она ти и није потребна. Посебан је проблем кад овлашћено лице има намеру да те легитимише, а нема шта и кога. А кад те нема, онда и НЕ ПОСТОЈИШ!

Да је права локација Нос би био изнад чела.“Главу гор“, а нос се не помиње. У случају да нам је вода до уста, изнимно, морамо дићи нос да удахнемо још који дах живота док нас вир не повуче у своје ждрело. Горепоменути Горенос имао је префињен осећај где и како постављати нос. Кад је политика у питању, знао је одакле ветар “фијуче“. Нос га је увукао у владајућу олигархију... Кад су настали чувени ланци уплата Он се налистио код АЦИКЕ у Соколовој бањи. Тамо је добио “креду“ вредну 2700 дем, па је уновчи, а враћа фиксно 33 месеца. Прве две по сто марона, а остале је могао као што је и урадио, отплатио продајом туцета румунске шибице пута онолико колико има неуплаћених рата... ГОРЕ ГЛАВУ!

Каин...

Наш далеки и одрођени брат, не по прадеди и прабаби, Адаму и Еви, него по синовству Божјем. Тај чемерник, одиста уби рођеног брата.

За жаљење, нема шта! А ми, његова, понајмлађа браћа, у својим старијим, у убисмо Бога, Христа Спаситеља... Не да смо достојни његовог имена, већ по свему и у свему смо га надмашили. Он би, и као братоубица, могао да се поститиди. Оно што њему није било ни на крај памети, нама потоњим било је под среброљубљем. За „шаку долара“, издали смо Избавитеља и Искупитеља греха нам свакојаког. Истина, њему је у гневу најближи био брат, на дохват, а нама мито. Па ипак, не зовемо се тако, а могу да нас вабе како хоће... А кад се човек полакоми, са тих тридесетак, можда и мање има и закопаних, постане од просјака РАСПИКУЋА. Из шупљег у празно, јер немајући ништа, осимкиптећег греха, делимо туђе, а своје немамо. Како би и имали, кад би пре утрошили, него што би добили... Тај кредит ни ове светске, а ни наше банке, не могу да испребијају, врате наша задужења, а нама узму кућу, окућницу и лично осигурање на добош, да не бисмо, не дај Боже, побегли у земљу. Земљу Хананејску. За оне који не знају за њу, Мојсије је на Синају примајући Декалог у залог имао од Господа обећање, Обећану земљу, Ханан...

Има, истине ради, и оних који би и због оваквог писања, добровољно, у земљу пропали... То, нипошто не значи, да би могли да купе стан, кућу или неки хотел Монте Негро, без поменутих осигурања и хипотека... Овде увиђамо да и у разлици нема увек разлике. Да ли због сличних или истих боја, ко ће га знати, можда и крој није подешен према покојнику...

Село гори...

... а баба се чеше, тек је заживела флоскула. Она увек о својим уштипцима, мада не штипају њу. А ни она иког. Шта би се друго испилилоод Распикуће, до Паликућа. Да се и без ДНК може установити иста крв, мало разлике, без разливања, по материној страни, колико да ујчевина има рашта да буде поносна.

Памтимо, не тако давне филмове, типа: „Лепа села, лепо и грејање“, на сопственом огњу, од својих чатмара се грејемо. Други ложе ватру, а ми можемо чак и да скувамо нашу чувену ракију, па уз топли напитак кроз огањ. Или лепше звучи: “per aspera ad astra“, кроз пакао не до звезда већ у чувено „вађење флека“... Пишући, а претходно, мислећи о овом, нисам нас делио на плаве, зелене и друге нијансе. Били смо већ подељени и обојени.Остале су понеке, међусобно неизмирене „обавезе“, па смо, брже-боље, да не останемо својој браћи дужни, понешто и са каматом надомирили. И ми њима и они нама. Готово, као по списку...

Стижемо...

...и до нашег доба. На прагу смо европских интеграција, као жедни на домак појилишта...

Треба нам хронометар ко ће пре протрчати кроз циљ, а он је, знамо не бити мета. А били смо сви свима, као род рођени.. Овако СЛАСТОЉУБни, не знамо шта бисмо пре и чиме бркове омастили на туђем казану, који је испрва био, пакао, а сумњам да није већ загорео од силне врућине и припеке одасвуд долазеће... Могли би и Косово са Метохијом да претворимо у Пирову победу, па да их, обједемо за вечеру без чачкања зуба. Нешто је ретко. Неком зуби, неком вечера, а чачкаћемо и чешати тамо где, углавном, не сврби...

Стижу наша деца, МУКОЉУБИ... Ми, сви од реда: СВЕТОЛИЦИ... Очинско је, вазда било свето и светозарно. Зар смо ишта зла учинили, што себи што њима, нисмо. Па, сви знају да нисмо. Ми смо невини били и остали и по ступањуу „брак“ са ратом и ступидарним „разводом“, такође од браће. Чисто родогрђе...

Нашли смо разлог да се с браћом завадимо, с Богом поратујемо, а с ким ако не с њим. Једним језиком говоримо у много наречја. На Бога смо се позивали и у Њега клели, а у рат певајући полазили. Псујући, тамо неком, мајку и дете и све живо и мртво, благословено и проклето, зарад свога огњишта и буњишта; зарад свог поколења од сада и до века... Са свих страна у свим правцима, а то је значило као да смо пуцали у своју децу, палили своје куће, и пуцали себи у леђа, јер победник пише историју, ако није међу живима, СЕБИ СЛАВА, пао је на бранику, прагу дома свог и туђег, бранећи другог од себе, а не себе од другог, будући на оба места... Има нас живих, бар физички и формално. Но да ли смо пред потомством и Богом бесмртни, пред нашим светлим и светим ликовима лозе Немањића. А она је, чак стварно, жива у Хиландару и многима бездетним уздарује наследнике нашег дуга и заслуга... И да се не кудимо више, а хвалити се немамо чим, остаје нам, ако је ишта у нама очовечено и боголико остануло, да угласје, са свих страна, из свих праваца, од сукобљених и зликовачки усмрћених са земље и испод ње завапимо ка Господу Богу што се не истребисмо, а сумануто смо могли, што нас остаде и претече на свим странама, а могло је да нема ко да посарањује. Али и да заблагодаримо, синовски, понизно Свевишњем на указаној нам милости: БОГУ СЛАВА...

***

Like! 15