zoka71's blog
Ovaj blog pišem po zadatku.......Valjda zato i nemam inspiraciju za neku lepu priču.
Zašto ljubav toliko boli?????Sve je ružičasto......u početku,ushićenost,leptirići,očekivanje poziva......čuti glas drage osobe......divno je biti zaljubljen.Učini vam se da je prošlo svega nekoliko minuta a u stvari su protekli sati.....ali i dalje želite da ga slušate,pa makar pričao i najveće gluposti.....ali u tom trenutku čujete samo glas,slušate srcem.Kada sve to prođe,jer nažalost lepe stvari moraju da imaju i kraj,one ne traju večno....
Kada ubedite sebe da da ste stigli do poslednje stranice,trebalo bi zatvoriti tu knjigu zauvek.
Ali ne,
U svom ovom haosu koji se dešava ovde,nemam volju da pišem,zato samo želim da citiram D.Radovića:
"Ne stidite se svojih poroka i slabosti.
Ničega se drugi ljudi toliko ne plaše kao nečije hrabrosti da bude onakav kakav je.
Pozdrav za hrabre.
ŽELIM
Kratko sam na ovom sajtu i tek počinjem da se upoznajem sa ostalim korisnicima i sklapam prijateljstva ali sam ga već zavolela.Nije mi stalo do toga kako će neko oceniti moju sliku,svako ima svoje mišljenje ali se ja ipak trudim da objektivno ocenjujem i da nikog ne povredim svojom ocenom.Ako mi se slika ne svidi ja je jednostavno preskočim.
Razlog zašto vam ovo pišem je jedna neprijatnost koju sam maločas doživela.
Zašto žurimo da odrastemo,
a kad odrastemo želeli bismo da opet budemo deca,
zašto trošimozdravlje da bi stekli novac,
a onda trošimo novac da bi vratili zdravlje,
razmišljamo o budućnosti zaboravljajući sadašnjost
i na taj način ne živimo
ni u budućnosti,ni u sadašnjosti.
Ponekad se zapitam da li vredi čekati,nadati se,želeti......ili sve prepustiti vremenu.Da li verovati ili otići i ne osvrtati se ma koliko bilo lepo to što ostavljamo iza sebe.Lepo ali lažno.Sve laži su lepe,uvijene u šareni papir,stvarnost je drugačija,surova bolna i ne toliko lepa.
Da li je bolje živeti u verovanju da laž može da postane istina,lagati sebe.....da li odlagati povratak u stvarnost?
Neko jednom reče:želim da je pogledam u oči......
Jedino u očima mogu da se pročitaju prava osećanja......
Kao što sam i obećala,naštaviću priču tamo gde sam stala.
U pisanju me je prekinulo nevreme.....kiša,grmljavina ,vetar......slično se desilo i u priči.Posle
svake oluje dođu sunčani dani,pa je Ona koristila svaki lep i vedar dan
da dođe na reku,ali On nije bio s druge strane.Ponekad bi ga
videla,mahnuo bi joj u znak pozdrava,ponekad bi zastaoda da popričaju i
njoj se tada činilo da može sve ponovo da bude kao pre.
Pročitala sam danas blog jednog momka koji je razočaran u ljubav i u prijatelje.Meni je danas bilo prelepo,mnogo čestitki i itd.Samo jedna "sitnica"kvari sve,moj najbolji prijatelj,neko ko mi je mnogo značio,nije me se setio danas.Zar je tako mnogo vremena potrebno da se napiše "SREĆAN ROĐENDAN".Ma koliko sebe ubeđivala da mi nije važno,ipak me je u dubini duše zabolelo.
Idem dalje zato što pravi prijatelji postoje,a danas ih imam mnogo.....a oni lažni...ma baš me briga za njih,neka lažu nekog drugog dok ne ostanu sami.Mnogo vas voli vaša Zoka.